Звук

„FISH IN OIL”, САСВИМ ДРУГАЧИЈИ БЕОГРАДСКИ БЕНД КОЈИ ИСТРАЈНО БРАНИ ЈЕДНУ ИДЕЈУ
Инстинктивни музичари
Кажу да њихова историја уметности мирише на улицу. Да су маргина. Да су Модиљани, Сутин, Баскијат њихови другари. Читали су разне књиге, баве се и другим уметностима, али подлога њихове музике није теоријска. Бранећи се од епохалне инвазије медиокритета, од политичара и критичара штеточина, они покушавају да направе свој мали свет, своју тврђаву смисла и звука и посвећености. Као Џон Зорн, као Џек Смит. Баве се искључиво инструменталном музиком, под јаким утицајем текста којег нема

Пише: Зорица Бабић
Фото: Архива „Fish in Oil”

„Fish in Oil” je београдски алтернативни џез бенд с интернационалном репутацијом, чија се музика опире прецизном жанровском смештању, што и јесте интенција групе и одраз бунта против било какве формализације. Тако се њихове инструменталне композиције крећу путевима рока, панка, џеза, експерименталне, посебно филмске музике. Историју бенда прати неколико „парадокса”: бенд постоји од 1993, али у овом саставу тек неколико година. Осим тога, први албум су објавили тек 2012. Сарађивали су са најеминентнијим музичарима, међу којима су и Матија Дедић, и светска звезда и „гитарски геније” Марк Рибо, који је био и гост на њиховом наступу на отварању Београдског џез фестивала 2018. А сваки од њих, осим Братислава Радовановића, који је по вокацији сликар, наступа у још неколико састава. The New York Jazz City Record пише о њиховим наступима, а они кажу да је новац који добијају за свирке, изузму ли се фестивали, мали, и да раде још понешто паралелно, да би могли да раде оно што воле.
Бенд сада свира у саставу: Душан Петровић (саксофон), Братислав Радовановић (гитара), Бранислав Радојковић (контрабас, бас), Феђа Френклин (бубњеви), Вељко Николић (перкусије).
Ово је ексклузивни групни разговор за Националну ревију.

Приметно је да се на необичан начин бавите музиком. Један број вас свира у другим саставима. А овде сте се одлучили искључиво за инструменталну музику, различитих стилова. С друге стране, имате наслове који говоре о јаком утицају текста и речи на ваш поглед на свет. Донекле је препознатљива и ваша „литература”?
Братислав: Па лепо је да сте то приметили. Код нас је утицај са друге стране. Из сликарства. Ја сам по занимању сликар. Увек су исте теме, чиме год човек одлучи да се бави. Нема пуно тема. Ако се озбиљно бави.

Занимљив је начин на који стварате композиције, изворно је можда више књижевни, него музички: развијањем мотива и путем асоцијација, варијација, парафраза?
Душан: Наслови за наше песме долазе накнадно. Наслови су рефлексија онога како се одмотала цела музичка прича. Сви се тиме бавимо интензивно док се стварају песме. Усваја се увек најбољи предлог. Шта то доноси другим људима и шта они из тога читају: то је ваљда лепота инструменталне музике што управо нема експлицитну вербализацију осим наслова, тако да је отворена за сваког да измашта штагод са том насловном смерницом.

Не бих се ја са тим сложила. И саме композиције, њихов начин развијања има у себи нешто што је ванмузичко: по начину слагања мотива који често долазе споља.
Братислав: Већина музичара размишља како ће који тон да одвира, а суштина је ипак та прича коју ће да испричају.

ИЗАБРАНА МАРГИНА

Препознају се ваша ванмузичка знања и интересовања: филозофија, књижевност, поп-арт, стрип, хип хоп?
Душан: Ми имамо строго рокенрол бекграунд; никакве теоријске подлоге. Наравно, бавили смо се сви тиме у разним периодима, на разне начине, читали свашта. Образовали се што смо више могли, али наш кор, наша суштина је да ниједан музичар у бенду „Fish in Oil” нема формално образовање на џез или класичном бекграунду, него су сви из рокенрола најинстинктивнијег могућег толико били заинтересовани за свирање и бављење музиком да су искорачили корак даље, отишли у инструменталну музику. Ту су пронашли полигон за истомишљенике са којима се баве тиме и то се зове „FishinOil”. Ми смо инстинктивни музичари.
Бранислав: Ми се бавимо животом. Као што се сликарство и књижевност баве неким темама, животним. То нас окупира. На турнеји смо, и доживимо заједно нешто и то преточимо у песму. Ту емоцију.
Братислав: Он је то назвао рокенрол бекграундом, а ја то зовем улицом. Све што волимо из историје уметности мирише на улицу.
Душан: Ми смо уличне битанге које воле да свирају, и то је то. Маргина. Модиљани, Сутин, Баскијат, то су све наши другари.

Аутсајдери победници?
Душан: Не знам да л’ смо још победници, али сложио бих се да смо на правом путу.
Бранислав: Победници већ јесмо јер смо тако изабрали да живимо.

С обзиром на све, откуд такво име?
Братислав: Група је настала давно, у неком прошлом животу. А име није никад промењено зато што никад нисмо имали идеју. То је моја тинејџерска група из Приштине, пошто сам ја родом из Приштине. То је нека тинејџерска шала. Која сад има неко потпуно друго значење.
Душан: Загађeње. Глобално. Једно време нам је и знак на камионима био оно „изливање”, „toxicwaste”, па она риба у нафти. Срећом, Александар Обреновић се постарао да имамо овај лого.

Ваша критика џеза је примерена. Али то се не би односило само на џез, већ и на све ствари које су преживеле, али више немају изворно значење?
Душан: Ми џез повезујемо са побуном. А не налазимо да је савремени џез то. Изворни џез је инстинктиван. Овај је институционализован, овај је канонизован. И заправо је постао све против чега је у почетку био. А ми волимо тај почетни стадијум. Сви смо стали иза једне идеје и бранимо је телима и животима. И да живимо у Њујорку исто би нам било као овде.

ДА ОСТАВИМО ТРАГОВЕ

Имам утисак да је сад много већи расцеп између мејнстрима и андерграунда, и тзв. елитистичке културе коју сад заговара врло мали број људи. Чини ми се да су раније ти сукоби и разлике били мањи и да је алтернатива имала већи утицај на мејнстрим и више простора, новца, публике за себе?
Душан: У бољим временима ти сукоби су мекши. То је део одговора. А други део одговора, ако причамо само о локалном перципирању и тој, да тако кажемо, сегрегацији на ултраандерграунд и ултрамејнстрим, тај сегмент између који је био наша публика је већински емигрирао одавде. Одавде је два милиона наших вршњака отишло да живи негде другде. Од тих два милиона, бар је 300 хиљада наших фанова, потенцијалних. А мислим и да су интернационално људи тог профила у великом повлачењу пред овом медиокритетском инвазијом.

Мислим да је тога увек било, али да су сад постали доста агресивнији него пре?
Душан: Јесте.
Бранислав: Ми се тиме бавимо за себе, имали концерте или не, имали публике или не. Ми то радимо за вечност. Да оставимо трагове иза себе.
Братислав: Сетио сам се сад. Омиљени Џон Зорн каже: „Политичари хиљаде година уништавају животе, није то од данас, ни од јуче. Суштина је да се окружиш људима које волиш и да подигнеш зид у односу на све остало.” И то је то. То је суштина живота у XXI веку.
Душан: Има одлична прича, исто Зорнова. О оном типу коме је он асистирао. Џек Смит је човек који је радио по сквотовима позоришне представе и перформансе, снимао филмове. И сви су га тапнули од Ворхола до оног архитекте што је радио позориште и архитектуру... (Џон Вотерс – прим. З. Б.). Он је имао „терање” да ради то што ради. А Зорну се он свидео још док је био клинац и пријавио се да му буде асистент. Кренуо је да му асистира, носио му светло, помагао му око позоришних представа. Радио је онда једну представу која траје четири сата. Пошто се то дешавало по сквотовима, некад дође 15, некад 50 људи, и онда је, каже, дошао дан када није дошао нико на представу. Али тај човек се спремио и у заказано време је одиграо целу представу од четири сата. „Тај дан сам” – каже Зорн – „научио шта значи посвећеност.”
Ми не зависимо од концерата. Ми свирамо, па свирамо. Ми смо прво издање тако добили што је пришла жена после концерта на „Нишвилу” и рекла: „Ово је феноменално. Је л’ имате неко издање? Хоћете да вам ми издамо CD? Ми смо СКЦ Крагујевац.” Жена је Ивана Мараш, до дан-данас смо супер другари. Када копаш то што желиш, ствари се догађају, упркос свим околностима. Ако ти је „драјв” чист и истинит, дешава се.
Братислав: Ја сам то исто схватио, када је реч о сликарству. Кад сам одлучио да ћу се посвећено бавити тиме, некако сам проналазио и пут.
Душан: Наравно. Ти буквално некако енергизујеш све испред себе. Kад ме питају „какву музику слушаш?”, ја кажем: „Слушам искрену музику.” Уопште није битно усмерење, какво усмерење.

ДИКТАТУРА МЕДИОКРИТЕТА

Занима ме сам фестивал „Jazz in the Garden”, какво је ваше искуство свирања у таквом простору, на отвореном? Необично је ипак да то буде Ботаничка башта. Како то звучи?
Братислав: И мени је необично што је Ботаничка башта. Сам амбијент у башти је предиван. Осећам неку нелагодност, морам да признам. Звук је био одличан. Озвучење је било одлично.

Утиче ли на резонанцу? Да ли се то осећа?
Братислав: Нисам о томе размишљао. Осим што је природа, па је јако пријатно.

Да ли се сад променило нешто у вези са ауторским правима?
Братислав: Ми смо се случајно спријатељили и свирали смо са Марком Рибоом. Он је гитариста. Светска лига. Професионални музичар. Исписао је историју музике. И он је баш активиста у борби за ауторска права. И људска.
Ја млад ложим се на гитарске хероје. А гитарски хероји, ако приступиш филозофски, то је сахрањивање музике. И онда у једном тренутку схватим да ја више не могу да слушам гитару. То је тако у музици. И у том мејнстрим џезу. Егоизам због ког музика трпи. И основне идеје. Све се искристалише у раду на себи. Са глумом је још горе. Један од филмова Чарлија Чаплина, неки од последњих, где глуми забављача, стално је пијан, и сад треба да изађе на бину, и прилази му партнерка у представи, и каже: „Ти си професионалац. Изађи на бину, одувај их све”, тако нешто. А он одговара: „Сви смо ми аматери. Живот није довољно дуг да бисмо били нешто друго.” И то се мени тако урезало. Свако ко себе назива професионалцем поставио је неки зид и више не може да напредује. А напредујеш док си жив. То је смисао живота.

Има доста примера уметничког нарцизма. И њему су подложни и успешни и мање успешни, и најбољи и најгори?
Братислав: Моја жена је исто сликарка. Ти нешто пратиш сцену. То су неке прекретнице у животу, искушења. Венецијанско бијенале функционише тако што се лобира. То су различите интересне групе. Десило се да је један од селектора хтео да позове Ранку, моју супругу. На крају је отишао неки други, а ту није у питању квалитет, него је нешто друго. Ти ћеш да представљаш земљу. Да ли ћеш да пристанеш? Ти треба да присуствујеш на некој међународној изложби, али позадина тога је политичка. Мој утисак је да у XXI веку, у историји уметности, владају критичари медиокритети који одређују шта је добро, а шта није.
Имам једног пријатеља, један од најпаметнијих људи које сам срео. Говори десет језика. Филозоф је по занимању, живи од молераја, прави инструменте. Свира све могуће инструменте на невероватан начин. Изгледа као да живи испод неког моста. Свирамо повремено заједно.
Ја живим од сликарства. Слике су ми посвећене старим мајсторима. Занатски сам посвећен потпуно томе. Све што је у уметности настало после педесетих година је мање-више бизнис. То што називају концептуалном уметношћу је постало мејнстрим.

***

Албуми
Бенд „Fish in Oil” досад је објавио албуме: „Полуострво”, 2012; „Drnch”, 2013; „3 кључа”, 2016; „Све ће бити у најбољем реду”, 2018.